ДАЊУ ПУШКЕ, УВЕЧЕ НА ПРОБУ
Културни живот Лапова на крају Другог светског рата
Тешко је замислити да би се неко у сред ратних ужаса бавио културом. Управо је то била једна од главних активности тек формираног огранка СКОЈ-а у Лапову, крајем октобра 1944. године, десетак дана после престанка борби за ослобођење mesta.
У ртом тренутку, oсновни задатак СКОЈ-а била је борба против црне берзе, четника и њихових симпатизера, мобилизација и прикупљање ћебади, лекова и других потребштина за борце и рањенике. Још један задатак скојевске организације било је окупљање младиx у Уједињени савез антифашистичке омладине Србије (УСАОС). Председник првог одбора, основаног 1. новембра 1944. године био је Богдан Златковић, а по његовом сећању у тој омладинскохј организацији се убрзо окупило око 250 „омладинаца и омладинкиˮ. Њена најважнија делатност била је културно-просветна.
Млади чланови УСАОС-а основали су неколико секција: хорску, музичку, драмску, рецитаторску, фолклорну и друге. Пробе су се одвијале сваког дана у кафани Данила Шопа (данашња Робна кућа), где су се скоро сваког викенда давале приредбе.
Хор је певао борбене партизанске песме, као и народне песме из Мокрањчеве руковети. Имао је око педесет певача, а руководио је учитељ Радослав Анђелковић. Фолклорна секција је играла народна кола из разних крајева земље. Рецитоване су песме патриотске и социјалне садржине. Драмска секција је спремала углавном једночинке о злочинима окупатора и домаћих издајника и борби против њих. Током приредби, тачку је имала и музичка секција, сачињена од свирача на разним инструментима, али је наступала и на игранкама које су обавезно приређиване после приредбе.
До краја новембра основан је још једна одбор УСАОС-а на железничком чвору и културно-уметничке активности прелазе тамо. Организацију на себе преузимају многобројни студенти и свршени матуранти који су радили у лаповачким станицама, у Ложионици и у Надзорном срезу. Столари, електричари, бравари и други запослени у Ложионици адаптирали су бараку у којој су током окупације становали Немци. Барака је постала Железнички дом културе. Сала је могла да прими око двеста људи, а имала је позорницу и кулисе. На свечаном отварању, почетком децембра 1944. године, командант Железничког чвора Мирко Докић рекао је: „Ови што учествују у приредби, у исто време су радили, ковали, вукли материјал, певали свирали и глумили.ˮ Додао је да је сврха Дома културе да се у њему проводи слободно врме,али и да се договара како ће се помоћи борцима на фронту. За дочек нове 1945. године, Докић је у говору нагласио да је циљ активности Дома стварање „новог чоека који ће правилно схватити садашњу борбу и помагати борбу против фашизмаˮ, па је позвао присутне да прикупе помоћ за крајеве који су највише пострадали: „Где је свака кућа завијена у црноˮ. За дочек је изведен Нушићев „Народни посланикˮ, који је касније извођен и ван Лапова, а приход је слат као помоћ фронту.
Током 1945. године дато је још много приредби и игранки. Било је популарно хорско рецитовање песама Чика Јове Змаја, Ђуре Јакшића, Алексе Шантића, и многих других. Драмска секција све више прелази на извођење Нушићевих комада, као и Стеријиног „Кир-Јањеˮ, Кочићевог „Јазавца пред судомˮ и комада Косте Трифковића („Француско-Пруски ратˮ, „Школски надзорникˮ и др). Поред омладинаца у извођењу програма учествовали су шефови станица, надзорничког среза, железнички чиновници и други запослени. Руководилац је био Миле Станковић, који је много научио о позоришнопј уметности током рада у Крагујевачком народном пшозоришту, са својим друговима Мијом Алексићем, Васом Пантелићем и Драгомиром Фелбом. На приредбе су поред Лаповаца доилазили и становници околних места, као и путници који су чекали возове, жељни забаве после вишегодишњих одрицања и стрепњи.
При Железничком дому културе формирана је и железничка књижница. Новац од улазница искоришћен је да се из Београда доносе предратна издања Нолита, Космоса и других издавача, тако да је формирана једна лепа библиотека. На жалост, почетком 1946. године, омладинци заслужни за бројна културна дешавања напуштају Лапово и одлазе на студије, па су књиге разграбљене, књижница растурена, а културни живот је почео нагло да опада.
Аутор текста: Филип Мујковић
**************************************************************
ФЕДЕМУС – ЗАБОРАВЉЕНИ ФЕСТИВАЛ ЛАПОВА
Прича о великом Фестивалу дечјег музичког стваралаштва у Лапову
Да ли сте чули за ФЕДЕМУС – Фестивал дечјег музичког стваралаштва у Лапову, на ком су учествовала деца из целе Југославије? Да ли сте знали да је то био фестивал толико на гласу да публика није могла да стане у салу? Да ли бисте могли да претпоставите да је био толико успешан да су други желели да га отму?
ФЕДЕМУС је већ од 1975. године установљен при Дому културе. Идеја је поникла у основној школи, говорио је Драган Обрадовић, тадашњи директор Дома културе. Потекла је од настзавника музике Симеона Мишева. Програм музичког васпитања за основне школе предвиђао је учешће талентоване деце на југословенским и републичким конкурсима за музичко стваракаштво – како у области композиције тако и у области вокалног и инструменталног извођења дечијих композиција. Мишев је дошао на идеју да се то искористи, па је 1975. године, у оквиру Лолиних дана, расписан југословенски конкурс за дечије музичко стваралаштво.
Жири ФЕДЕМУС-а, у ком је један од чланова био и Мишев, прегледао би дечје музичке композиције које су приспевале из целе некадашње СФРЈ. Одабрали би 10 – 15 најбољих, а аутори би били позвани да их изведу на фестивалу у Дому културе у Лапову.
Интересовање је било толико да сала Дома културе није могла да прими све оне који су желели да виде и слушају извођаче и композиторе. Током година, Радио Београд би повремено снимао фестивал. Ипак истинска подршка медија као да је изостала, иако је ФЕДЕМУС толико устакласао околину да је Крагујевац покушавао да га преузме, уз оправдање да је фестивал постао превелик за Лапово. Међу водитељима програма могли су се видети познати глумци, па тако једне године и Бранко Коцкица.
Неки од награђених на ФЕДЕМУС-у касније су учествовали на „Међународном фестивалу дететаˮ у Шибенику. Једне године је чувени хрватски диригент и композитор Ђело Јусић, као члан жирија шибеничког фестивала, дошао у Лапово да би послушао најбоље радове.
ФЕДЕМУС је увек отварао Радослав Анђелковић, професор музике, композитор и диригент родом из Лапова. Током година је давао снажну подршку фестивалу.
Без обзира на квалитет фестивала, ФЕДЕМУС није добио довољно подршке од општине, региона и републике. Као да је то усуд свих културних дешавања у лапову, независно од њихове величине и значаја. Сама од себе ова крупна манифестација није могла дуго да опстане и 1981. године се коначно престала да постоји, а три деценије касније нико је се и не сећа. Оптимисти би рекли да такво стање неће потрајати довека.
Аутор текста: Филип Мујковић
**************************************************************
Како су Лаповци оженили Марка Краљевића
У Лапову и данас постоји једна занимљива фолклорна манифестација „Женидба Краљевића Марка”, која се одржава у време Белих поклада. Учесници одевени као ликови епских песама пролазе кроз Лапово на коњима. На челу је најчувенији јунак са ових простора, а поред њега јаше девојка обучена у белу венчаницу, која је заправо мушкарац обучен у белу венчаницу, у складу са шаљивим карактером овог догађаја. Публика присуствује Марковој борби са Црним Арапином који покуша да уклраде „младу”, као и самом чину венчања.
Становници Лапова знају да се са овом манифестацијом почело давно пре него што је обновљена деведесетих година прошлог века. Међутим ретки су они који знају како је настала.
Све је почело негде пред Други светски рат, када је Милутин Томић правио свадбу за свог сина. Човек који се често помиње када се говори о културном животу Лапова између два светска рата Раде Степановић каже да су се рођаци и пријатељи веселили „ све до уторка”. У уторак су дошли у Момирову кафану „Зелени венац” и ту су основали Друштво за неговање народних традиција и инспирисани свадбом на којој су били, почели су да планирају као да ожене Марка Краљевића. Замислили су да Марко оде у друго село где узима девојку и враћа се у Лапово, а да му у сватовима буду сви славни јунаци народних песама. Степановић је чак на лицу места израдио сценарио за манифестацију.
Прва „свадба” одржана је 1937. године. Краљевића Марка играо је Џода Мишоркин, а младу Бошко Томић. Њих је пратило око педесет коњаника у народном оделу, а такође и каруце и фијакери. Одело за двадесетак јунака наручило је и платило Друштво, које су финансијски помагали богати мештани. Ова манифестација се одржавала до 1940. године, тачније до мобилизација за ужасни рат који је уследио.
На прву приредбу сјатио се силан свет, и то не само из Лапова. Плакати су позивали становнике у Баточини, Марковцу, Брзану, Великој Плани, Рачи и другим околним местима. Возови су се задржавали у Лапову дуже него што је редом вожње било предвиђено да би путници мало посматрали овај спектакл.
Аутор текста: Филип Мујковић
**************************************************************
Први домови културе биле су кафане
– То што сам био дете лаповачког кафеџије, било је као да сам син министра културе – говорио је Радослав Анђелковић, композитор и професор музике, педагог и аутор више уџбеника, као и прве „Антологије југословенске народне музике”. Српске кафане између два светска рата биле су места за умерено или манје умерено уживанје у ићу и пићу, али и места на којима су наступала разна певачка друштва и позоришне трупе. Кафане у Лапову нису биле изузетак.
Културни живот Лапова тог времена био је веома развијен захваљујући учитељима и другим образованим Лаповцима. Анђелковић је још као дете могао да му сведочи у угоститељском објекту свог оца. Један од тих учитеља основао је певачко друштво „Ђура Даничић”, још пре Првог светског рата. Био је то мушки, четворогласни хор, са око тридесет чланова, који је певао у цркви и на сахранама. Пробе су одржаване у некадашнјој општинској згради, код старе рампе. Анђелковић је касније добио печат тог друштва од њиховог благајника Павла Јанчића, који је и сачувао. Један од певача био је и Раде Степановић (око 1930. године). Друштво је постојало све до Другог светског рата, а помиње се да су га водили ућитељ Десимир Милојевић и касније кројач Лаца Златковић.
Још један лаповачки хор остао је у сећанју Радослава Анђелковића. Био је то Школски хор који су такође учителји водили, а он сам је у нјему певао трећи глас. Хор је наступао у цркви и на школским приредбама, а одговарао је и на „јектенија”. Присуство ових хорова у цркви не би требало никога да чуди јер су тадашње учитељске школе као обавезан предмет имале и црквено певање. Вишегласно певање које је неговано у Лапову могло се чути и на седељкама, где су се окупљали девојке и момци спремни за женидбу, али и у обућарским и опанчарским радњама.
Што се тиче инструменталне музике, постојала је група сјајних свирача, познатих као „Цигани из Баточине”. Роми који су чинилиту групу, сваког недељног поподнева свирали су „код дуда”, где је некад одржавана пијаца и био постављен споменик погинулима у ратовима од 1912. до 1918. Године. Свирали су још на црквеним саборима, свадбама, славама и на вашарима. Поред њих, у Лапову су често гостовали и Мита Староселац са својим синовима, као и хармоникаши Светлић из Турчина и Ватко из Дубља.
Пошто Лапово између два светска рата није имало салу прилагођену за позоришне представе, кафана је и у том случају морала да се стави на располагање култури. Тада су постојале четирти кафане у центру варошице: Општинска кафана, кафана Данила Шопа, Момирова кафана „Зелени венац” и кафана Влаје Цветковића. Шеф станице Варош Лапово Сава Мирковић водио је ђачко позориште, а основао је и „Дилетантску дружину Алекса Шантић”, чији су се чланови окупљали у Општинској кафани. Већ поменути Раде Степановић играо је заједно са Обреном Голубовићем у представама „Орлова смрт”, у Шантићевој „Хасанагиници”, Кочићевом „Јазавцу пред судом”, Нушићевом „Сумњивом лицу”, у драматизацији „Ивкове славе” у комаду „Моравка” и у многим другим. Поред њих двојице играли су и војни ветеринар Никола Златковић и његова супруга Љубица, затим Десимир Миливојевић са својом супругом Даницом, као и агроном Дракче Вељковић и други становници Лапова заљубљени у глуму
Богатство културног живота Лапова употпуњавале су забаве, веома популарне у оно време. На празник Света Три Јерарха одржавана је трговачка забава, а на дан Светог Атанасија занатлијска забава. Политичке партије су такође организовале забаве за своје суграђане.
Нешто пре Другог светског рата почела је да се одржава једна занимлјива културна манифестација „Женидба Краљевића Марка“ инспирисана народним епским легендама и песмама. Ова манифестација се задржала у Лапову до данашњих дана…
Аутор текста: Филип Мујковић
**************************************************************