Вести

Први домови културе биле су кафане

То што сам био дете лаповачког кафеџије, било је као да сам син министра културе – говорио је Радослав Анђелковић, композитор и професор музике, педагог и аутор више уџбеника, као и прве „Антологије југословенске народне музике”. Српске кафане између два светска рата биле су места за умерено или мање умерено уживање у ићу и пићу, али и места на којима су наступала разна певачка друштва и позоришне трупе. Кафане у Лапову нису биле изузетак.

Културни живот Лапова тог времена био је веома развијен захваљујући учитељима и другим образованим Лаповцима. Анђелковић је још као дете могао да му сведочи у угоститељском објекту свог оца. Један од тих учитеља основао је певачко друштво „Ђура Даничић”, још пре Првог светског рата. Био је то мушки, четворогласни хор, са око тридесет чланова, који је певао у цркви и на сахранама. Пробе су одржаване у некадашнјој општинској згради, код старе рампе. Анђелковић је касније добио печат тог друштва од њиховог благајника Павла Јанчића, који је и сачувао. Један од певача био је и Раде Степановић (око 1930. године). Друштво је постојало све до Другог светског рата, а помиње се да су га водили учитељ Десимир Милојевић и касније кројач Лаца Златковић.

Још један лаповачки хор остао је у сећању Радослава Анђелковића. Био је то Школски хор који су такође учитељи водили, а он сам је у њему певао трећи глас. Хор је наступао у цркви и на школским приредбама, а одговарао је и на „јектенија”. Присуство ових хорова у цркви не би требало никога да чуди јер су тадашње учитељске школе као обавезан предмет имале и црквено певање. Вишегласно певање које је неговано у Лапову могло се чути и на седељкама, где су се окупљали девојке и момци спремни за женидбу, али и у обућарским и опанчарским радњама.

Што се тиче инструменталне музике, постојала је група сјајних свирача, познатих као „Цигани из Баточине”. Роми који су чинили ту групу, сваког недељног поподнева свирали су „код дуда”, где је некад одржавана пијаца и био постављен споменик погинулима у ратовима од 1912. до 1918. Године. Свирали су још на црквеним саборима, свадбама, славама и на вашарима. Поред њих, у Лапову су често гостовали и Мита Староселац са својим синовима, као и хармоникаши Светлић из Турчина и Ватко из Дубља.

Пошто Лапово између два светска рата није имало салу прилагођену за позоришне представе, кафана је и у том случају морала да се стави на располагање култури. Тада су постојале четири кафане у центру варошице: Општинска кафана, кафана Данила Шопа, Момирова кафана „Зелени венац” и кафана Влаје Цветковића. Шеф станице Варош Лапово Сава Мирковић водио је ђачко позориште, а основао је и „Дилетантску дружину Алекса Шантић”, чији су се чланови окупљали у Општинској кафани. Већ поменути Раде Степановић играо је заједно са Обреном Голубовићем у представама „Орлова смрт”, у Шантићевој „Хасанагиници”, Кочићевом „Јазавцу пред судом”,  Нушићевом „Сумњивом лицу”, у драматизацији „Ивкове славе” у комаду „Моравка” и у многим другим. Поред њих двојице играли су и војни ветеринар Никола Златковић и његова супруга Љубица, затим Десимир Миливојевић са својом супругом Даницом, као и агроном Дракче Вељковић и други становници Лапова заљубљени у глуму

Богатство културног живота Лапова употпуњавале су забаве, веома популарне у оно време. На празник Света Три Јерарха одржавана је трговачка забава, а на дан Светог Атанасија занатлијска забава. Политичке партије су такође организовале забаве за своје суграђане.

Нешто пре Другог светског рата почела је да се одржава једна занимљива културна манифестација „Женидба Краљевића Марка“ инспирисана народним епским легендама и песмама. Ова манифестација се задржала у Лапову до данашњих дана…

Аутор текста: Филип Мујковић

Comment(1)

  1. REPLY
    A WordPress Commenter says

    Hi, this is a comment.
    To get started with moderating, editing, and deleting comments, please visit the Comments screen in the dashboard.
    Commenter avatars come from Gravatar.

Post a comment