Културно-туристички центар „Стефан Немања” у Лапову, саграђен је педесетих година прошлог века и дограђиван и адаптиран у више наврата како би задовољио потребе грађана. Центар поседује биоскопску салу са 250 места за седење са грејањем и биоскопским стерео системом „Долби”, галеријски простор опремљен „Брилукс” расветом, као и учионичкe просторије.
ДОМ КУЛТУРЕ – ПРИЧА ОСУЂЕНА НА НАСТАВКЕ
Настанак и рад Драмског студија и Дома културе у Лапову
Када је 1960. године Драган Обрадовић дошао за учитеља у Лапову, сигурно није очекивао да ће бити први директор Дома културе, дуговечне установе која се данас зове Културно-туристички центар „Стефан Немања”. Радио је у школи у IV рејону, где је тада основан огранак КУД-а „Милан Благојевић Чичаˮ и преузео је његову драмску секцију. Поред тога што је спремао комаде са својим ђацима, глумио је и режирао представу „Шарена лоптаˮ Лука Тартара, чиме је наговестио да ће тежити томе да аматерско позориште одвуче у једном озбиљнијем смеру.
Када је Обрадовић прешао у Централну школу, у Лапову Вароши је основао КУД са више секција, а најзначајнији је био рад Драмског студија, који је он водио. Студио је спремао драматизацију романа Ирвина Шоа „Луси Краунˮ, материјал прилично другачији од онога на шта је публика била навикнута. Обрадовић је режирао и глумио главну мушку улогу, а главну женску улогу тумачила је Наташа Јовановић, службеница Испоставе социјалног и пензионог осигурања, која је и раније била врло активна у културном животу Лапова, док је радила у Ложионици на железничком чвору. Са овом представом (која ће касније освајати награде) Драмски студио је учествовао на смотри културно-уметничких друштава у Ресавици 1969. године – где је дисквалификован „јер су глумци својом игром далеко одскакали од осталих учесникаˮ!
Драмски студио је наставио да ради у оквиру Дома културе „Иво Лола Рибарˮ, који је коначно постао самостална установа при месној заједници 1974. године, а Обрадовић је напустио школу и постао његов управник. Дом је основан као самостална установа захваљујући иницијативи великих ентузијаста: Миће Bранковића, Влајка Савића и самог Обрадовића. Поред драмског студија, у Дому су постојали и биоскопско предузеће, и музичка и фолклорна секција, и књижевни клуб. Чланови свих ових секција учествовасли су на различитим такмичењима где су освајали награде. Галерија Дома културе је организовала више изложби, а постојао је и Клуб писаца, о коме више можете прочитати овде. (ЛИНК)
Студио је за два месеца припремио драматизацију „Хасанагиницеˮ. Хасанагу је играо Обрадовић (који је и режирао), Хануму је тумачила Наташа Јовановић. Музику је радио Симеон Мишев, а сценографију Драган Златковић. О премијери је писао стални дописник Политике експрес Милутин Здравковић: „Цео ансамбл је на позорници деловао сигурно и убедљиво. Сузе гледалаца на крају представе најбоље потврђују ову констатацију.ˮ
После успеха са „Хасанагиницомˮ, Драмски студио је припремио драму „Прозивкаˮ Велимира Суботића, а потом се упустио у тежак подухват припреме драме „Отацˮ великог шведског писца Аугуста Стринберга. Обрадовић је режирао и монодраму „Љубавна писма Софије Маловразићˮ, са Наташом Јовановић у главној улози. Најуспешнијом својом режијом Драган Обрадовић је сматрао документарну драму „Бомбашки процесˮ, која би се могла назвати мултимедијалном, јер су саставни део представе били филмски записи приказивани на платну.
Све представе су оствариле успех на различитим фестивалима, а Драмски студио је учествовао и у оргханизацији различитих прослава у Лапову. Поводом Дана победе 1975. године и прославе 30 година од победе над фашизмом, глумци су обишли сва већа предузећа у Лапову и Баточини и у халама, поред машина, изводили би за раднике рецитал револуционарне поезије. Дом културе је 1978. године организовао прославу 60 година пробоја Солунског фронта. Чланови Драмског студија су рецитовали патриотске песме у присуству Лаповаца који су учествовали у пробоју.
Успон културних активности у Дому културе нису били дугог века. Као што то увек бива, како је време пролазило, било је све јасније да неће бити довољно средстава да се настави са професионалним радом, који је и престао 1981. године. Драган Обрадовић се вратио у школу, а активности, које су се још увек повремено одвијале у Дому културе, организовао је Мића Бранковић, а после њега Драган Златковић.
Аутор текста: Филип Мујковић