Uncategorized

Да ли сте чули за ФЕДЕМУС – Фестивал дечјег музичког стваралаштва у Лапову, на ком су учествовала деца из целе Југославије? Да ли сте знали да је то био фестивал толико на гласу да публика није могла да стане у салу? Да ли бисте могли да претпоставите  да је био толико успешан да су други желели да га отму?

ФЕДЕМУС је већ од 1975. године установљен при Дому културе. Идеја је поникла у основној школи, говорио је Драган Обрадовић, тадашњи директор Дома културе. Потекла је од настзавника музике Симеона Мишева. Програм музичког васпитања за основне школе предвиђао је учешће талентоване деце на југословенским и републичким конкурсима за музичко стваракаштво – како у области композиције тако и у области вокалног и инструменталног извођења дечијих композиција. Мишев је дошао на идеју да се то искористи, па је 1975. године, у оквиру Лолиних дана, расписан југословенски конкурс за дечије музичко стваралаштво.

Жири ФЕДЕМУС-а, у ком је један од чланова био и Мишев, прегледао би дечје музичке композиције које су приспевале из целе некадашње СФРЈ. Одабрали би 10 – 15 најбољих, а аутори би били позвани да их изведу на фестивалу у Дому културе у Лапову.

Интересовање је било толико да сала Дома културе није могла да прими све оне који су желели да виде и слушају извођаче и композиторе. Током година, Радио Београд би повремено снимао фестивал. Ипак истинска подршка медија као да је изостала, иако је ФЕДЕМУС толико устакласао околину да је Крагујевац покушавао да га преузме, уз оправдање да је фестивал постао превелик за Лапово. Међу водитељима програма могли су се видети познати глумци, па тако једне године и Бранко Коцкица.

Неки од награђених на ФЕДЕМУС-у касније су учествовали на „Међународном фестивалу дететаˮ у Шибенику. Једне године је чувени хрватски диригент и композитор Ђело Јусић, као члан жирија шибеничког фестивала, дошао у Лапово да би послушао најбоље радове.

ФЕДЕМУС је увек отварао Радослав Анђелковић, професор музике, композитор и диригент родом из Лапова. Током година је давао снажну подршку фестивалу.

Без обзира на квалитет фестивала, ФЕДЕМУС није добио довољно подршке од општине, региона и републике. Као да је то усуд свих културних дешавања у лапову, независно од њихове величине и значаја. Сама од себе ова крупна манифестација није могла дуго да опстане и 1981. године се коначно престала да постоји, а три деценије касније нико је се и не сећа. Оптимисти би рекли да такво стање неће потрајати довека.

Аутор текста: Филип Мујковић

У Лапову и данас постоји једна занимљива фолклорна манифестација „Женидба Краљевића Марка”, која се одржава у време Белих поклада. Учесници одевени као ликови епских песама пролазе кроз Лапово на коњима. На челу је најчувенији јунак са ових простора, а поред њега јаше девојка обучена у белу венчаницу, која је заправо мушкарац обучен у белу венчаницу, у складу са шаљивим карактером овог догађаја. Публика присуствује Марковој борби са Црним Арапином који покуша да уклраде „младу”, као и самом чину венчања.

Становници Лапова знају да се са овом манифестацијом почело давно пре него што је обновљена деведесетих година прошлог века. Међутим ретки су они који знају како је настала.

Све је почело негде пред Други светски рат, када је Милутин Томић правио свадбу за свог сина. Човек који се често помиње када се говори о културном животу Лапова између два светска рата Раде Степановић каже да су се рођаци и пријатељи веселили „ све до уторка”. У уторак су дошли у Момирову кафану „Зелени венац” и ту су основали Друштво за неговање народних традиција и инспирисани свадбом на којој су били, почели су да планирају као да ожене Марка Краљевића. Замислили су да Марко оде у друго село где узима девојку и враћа се у Лапово, а да му у сватовима буду сви славни јунаци народних песама. Степановић је чак на лицу места израдио сценарио за манифестацију.

Прва „свадба” одржана је 1937. године. Краљевића Марка играо је Џода Мишоркин, а младу Бошко Томић. Њих је пратило око педесет коњаника у народном оделу, а такође и каруце и фијакери. Одело за двадесетак јунака наручило је и платило Друштво, које су финансијски помагали богати мештани. Ова манифестација се одржавала до 1940. године, тачније до мобилизација за ужасни рат који је уследио.

На прву приредбу сјатио се силан свет, и то не само из Лапова. Плакати су позивали становнике у Баточини, Марковцу, Брзану, Великој Плани, Рачи и другим околним местима. Возови су се задржавали у Лапову дуже него што је редом вожње било предвиђено да би путници мало посматрали овај спектакл.

Аутор текста: Филип Мујковић

То што сам био дете лаповачког кафеџије, било је као да сам син министра културе – говорио је Радослав Анђелковић, композитор и професор музике, педагог и аутор више уџбеника, као и прве „Антологије југословенске народне музике”. Српске кафане између два светска рата биле су места за умерено или мање умерено уживање у ићу и пићу, али и места на којима су наступала разна певачка друштва и позоришне трупе. Кафане у Лапову нису биле изузетак.

Културни живот Лапова тог времена био је веома развијен захваљујући учитељима и другим образованим Лаповцима. Анђелковић је још као дете могао да му сведочи у угоститељском објекту свог оца. Један од тих учитеља основао је певачко друштво „Ђура Даничић”, још пре Првог светског рата. Био је то мушки, четворогласни хор, са око тридесет чланова, који је певао у цркви и на сахранама. Пробе су одржаване у некадашнјој општинској згради, код старе рампе. Анђелковић је касније добио печат тог друштва од њиховог благајника Павла Јанчића, који је и сачувао. Један од певача био је и Раде Степановић (око 1930. године). Друштво је постојало све до Другог светског рата, а помиње се да су га водили учитељ Десимир Милојевић и касније кројач Лаца Златковић.

Још један лаповачки хор остао је у сећању Радослава Анђелковића. Био је то Школски хор који су такође учитељи водили, а он сам је у њему певао трећи глас. Хор је наступао у цркви и на школским приредбама, а одговарао је и на „јектенија”. Присуство ових хорова у цркви не би требало никога да чуди јер су тадашње учитељске школе као обавезан предмет имале и црквено певање. Вишегласно певање које је неговано у Лапову могло се чути и на седељкама, где су се окупљали девојке и момци спремни за женидбу, али и у обућарским и опанчарским радњама.

Што се тиче инструменталне музике, постојала је група сјајних свирача, познатих као „Цигани из Баточине”. Роми који су чинили ту групу, сваког недељног поподнева свирали су „код дуда”, где је некад одржавана пијаца и био постављен споменик погинулима у ратовима од 1912. до 1918. Године. Свирали су још на црквеним саборима, свадбама, славама и на вашарима. Поред њих, у Лапову су често гостовали и Мита Староселац са својим синовима, као и хармоникаши Светлић из Турчина и Ватко из Дубља.

Пошто Лапово између два светска рата није имало салу прилагођену за позоришне представе, кафана је и у том случају морала да се стави на располагање култури. Тада су постојале четири кафане у центру варошице: Општинска кафана, кафана Данила Шопа, Момирова кафана „Зелени венац” и кафана Влаје Цветковића. Шеф станице Варош Лапово Сава Мирковић водио је ђачко позориште, а основао је и „Дилетантску дружину Алекса Шантић”, чији су се чланови окупљали у Општинској кафани. Већ поменути Раде Степановић играо је заједно са Обреном Голубовићем у представама „Орлова смрт”, у Шантићевој „Хасанагиници”, Кочићевом „Јазавцу пред судом”,  Нушићевом „Сумњивом лицу”, у драматизацији „Ивкове славе” у комаду „Моравка” и у многим другим. Поред њих двојице играли су и војни ветеринар Никола Златковић и његова супруга Љубица, затим Десимир Миливојевић са својом супругом Даницом, као и агроном Дракче Вељковић и други становници Лапова заљубљени у глуму

Богатство културног живота Лапова употпуњавале су забаве, веома популарне у оно време. На празник Света Три Јерарха одржавана је трговачка забава, а на дан Светог Атанасија занатлијска забава. Политичке партије су такође организовале забаве за своје суграђане.

Нешто пре Другог светског рата почела је да се одржава једна занимљива културна манифестација „Женидба Краљевића Марка“ инспирисана народним епским легендама и песмама. Ова манифестација се задржала у Лапову до данашњих дана…

Аутор текста: Филип Мујковић